Jedan od aktuelnih problema savremenog društva, pored sve intenzivnijeg rasta urbane populacije, jeste povećanje produkcije komunalnog otpada. To predstavlja značajnu prepreku za ostvarivanje koncepta održivog razvoja i zaštitu životne sredine. Održivost urbanih sredina u velikoj meri zavisi od adekvatnog upravljanja čvrstim komunalnim otpadom, što zahteva organizovan i koordinisan skup aktivnosti. Brojna svetska iskustva pokazuju da je veoma bitno na početku osigurati podršku javnosti, sprovesti programe informisanja i edukovanja građana i na taj način ih upoznati sa svim mogućim koristima i troškovima jednog tako kompleksnog i zahtevnog procesa. U skladu sa tim Fakultet društvenih nauka sproveo je projekat 
„Cirkularna svest“ sa osnovnim ciljem da informiše omladinu grada Novog Sada o pitanjima prevencije nastajanja otpada, savremenog upravljanja otpadom i reciklaže otpada. Ovo istraživanje ukazalo je na značaj efikasnog i efektivnog korišćenja resursa, kao i na činjenicu da sam otpad može biti resurs. Preporuke i smernice kao rezultat ovog naučno istraživačkog rada biće usmerene na edukaciju o značaju upravljanja otpadom, naročito komunalnim i ambalažnim, promovisanje dobrih praksi i obrazaca poslovanja kada je reč o upravljanju otpadom.

1 Rad je rezultat istraživanja za potrebe projekta „Cirkularna svest“ sufinansiranog od strane Gradskog sekretarijata za zaštitu životne sredine Grada Novog Sada.

UVOD

Savremeni svet suočen je sa zajedničkom odgovornošću i nužnošću da svoj razvoj uskladi sa potrebama ljudi i prirode. Sadašnje generacije imaju pravo na korišćenje prirodnih resursa i zdravu životnu sredinu, ali ne smeju ugroziti isto takvo pravo budućim generacijama. Može se reći da je mukotrpan trud na integralnom sagledavanju životne sredine i ekonomskog razvoja, u velikoj meri degradiran postojećim trendovima u proizvodnji i potrošnji. Eksploatacija prirodnih resursa sve više raste, pri čemu se generiše sve više otpada i zagađenja. Zbog toga je današnjem čovečanstvu neophodan koncept održivog razvoja koji istovremeno objedinjuje ekološke, društvene i ekonomske aspekte života. Ovaj koncept naglašava odgovornost svakog pojedinca u zaštiti životne sredine, pri čemu se omogućava povećanje produktivnosti i životnog standarda. 

Prema proceni Ujedinjenih nacija, do 2050. godine, 66% svetske populacije živeće u urbanim oblastima što će dovesti do velikih izazova u vezi sa zagađenjem vazduha, upravljanjem otpadom i zdravljem ljudi (Behzad et al., 2018). Stvaranje otpada predstavlja aktuelan problem modernih društava, posebno u urbanim regionima. Određene procene govore da ukoliko gradsko stanovništvo raste po postojećoj stopi od 3-5 procenata godišnje, doći će do udvostručenja proizvodnje otpada na svakih 10 godina (Hannele et al., 2017). 

Održivost urbanih sredina u velikoj meri zavisi od adekvatnog upravljanja čvrstim komunalnim otpadom. To je aktivnost od velike važnosti čiji je osnovni cilj zaštita zdravlja stanovništva, promovisanje kvaliteta životne sredine, razvoj održivosti i podrška ekonomskoj produktivnosti. Strategija održivog razvoja definiše otpad kao resurs a upravljanje čvrstim otpadom kao jednu od najvažnih funkcija svake gradske lokalne vlasti. Početna ideja na osnovu koje je iniciran ovaj istraživački projekat nastala je zahvaljujući činjenici da je naučna i šira javnost u velikoj meri postala svesna značaja upravljanja otpadom za koncept održivog razvoja. Sve veći broj naučnih istraživanja ukazuje da efikasno upravljanje otpadom, kao jedna od ključnih komponenti koncepta održivog razvoja, pruža perspektivu smanjenja ekološke ugroženosti uz istovremeno pospešivanje društvenog i ekonomskog razvoja. Polazeći od činjenice da društvene okolnosti vezane za upravljanje otpadom podrazumevaju podizanje nivoa opšte svesti stanovništva o pozitivnim efektima, predmet istraživanja je predstavljao i utvrđivanje stavova i stepena informisanosti stanovništva grada Novog Sada o reciklaži kao metodi upravljanja otpadom.

ODRŽIVI RAZVOJ

Održivi razvoj podrazumeva razvoj društva koji raspoloživim resursima zadovoljava ljudske potrebe a pri tome ne ugrožava prirodne sisteme i životnu sredinu, čime se osigurava dugoročno postojanje ljudskog društva i njegovog okruženja. Može se reći da ujedno predstavlja novu strategiju i filozofiju društvenog razvoja (Rosen, 2018; Peterson, 2022).

Koncept održivog razvoja podrazumeva usklađivanje raznovrsnih interesa i prioriteta. On reflektuje potrebu za željenim kvalitetom i realnim tempom društvenog razvoja, kao i potrebu za balansiranjem različitih društvenih vrednosti (Brundtland Commission, 1987). Ne postoji jedinstvena i opšte prihvaćena definicija pojma održivog razvoja. Najčešće navođena definicija održivog razvoja nalazi se u izveštaju Naša zajednička budućnost (Brundtland – izveštaj), koji je 1987. godine objavila Svetska komisija za životnu sredinu i razvoj koja glasi: „Održivi razvoj jeste razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjice, a da ne dovodi u pitanje sposobnost budućih generacija da zadovolje vlastite potrebe“ (Munasinghe, 2019). Sveobuhvatna 
definicija održivog razvoja glasi: „Održivi razvoj predstavlja integralni ekonomski, tehnološki, socijalni i kulturni razvoj, usklađen sa potrebama zaštite i unapređenja životne sredine, koji omogućava sadašnjim i budućim generacijama zadovoljavanje njihovih potreba i poboljšanje kvaliteta života“. Ova definicija odslikava norme i načine ponašanja, kojih se treba pridržavati, da bi se zadovoljile potrebe preživljavanja i dobrobiti ljudske zajednice. Tri osnovne komponente (ekonomska, društvena i komponenta životne sredine) unete su u ovu definiciju i na njima počiva koncept održivog razvoja. Njihove osnovne odredbe definisao je Munasinghe Mohan, vodeći ekonomista Svetske banke:

ekonomska održivost: maksimizacija prihoda uz očuvanje ili uvećavanje zaliha prirodnog kapitala;
društvena održivost: održavanje stabilnosti društvenih i kulturnih sistema;
održivost životne sredine: održavanje elastičnosti i uravnoteženja bioloških i fizičkih sistema (Munasinghe, 2010; Debrah et al., 2021). 

Održivi razvoj podrazumeva bavljenje ekonomskim i društvenim razvojem, uz pažljivo korišćenje ograničenih prirodnih resursa i uz očuvanje životne sredine. Teorija održivog razvoja, obezbeđuje uravnoteženo zadovoljenje potreba sadašnjih i budućih generacija (Szymańska, 2021; Thacker et al., 2019). Današnje shvatanje održivog razvoja predstavljeno je kao spoj socijalnih, ekonomskih i dimenzija životne sredine u okviru korporativnog i javnog odlučivanja. Održivi razvoj se zasniva na sledećim načelima:

• kvalitet životne sredine: mnoge delatnosti čoveka ograničene su fi-zičkom izdržljivošću životne sredine i naglašava se da se potrošnja prirodnih bogatstava mora smanjiti. Treba se pridržavati ovih ograničenja, ukoliko želimo da narednim generacijama pružimo uslove za zdrav život i razvoj;
• budućnost: važna je svest o budućim generacijama i o zadovoljenju njihovih potreba, na koje mi utičemo i za koje smo mi odgovorni;
• kvalitet života: pored materjalnih, svaka delatnost čoveka ima i društvene, kulturne, moralne i duhovne dimenzije;
• pravičnost: među državama, kao i među različitim družtvenim grupama unutar društva, trebalo bi pravično raspodeliti bogatstvo, korist i odgovornost. Treba uzeti u obzir i potrebe i prava siromašnih , kao i onih koji se nalaze neravnopravnom položaju, bez obzira na razlog;
• predostrožnosti: ovo načelo treba primeniti u slučaju da nismo sigurni kako neki postupak ili događaj može uticati na životnu sredinu;
• sveobuhvatnost: prilikom rešavanja složenijih problema, treba uzeti u obzir i sve faktore koji utiču na problem (Nacionalna strategija održivog razvoja, 2008).

Povezivanje dve naučne discipline kao što su ekonomija i ekologija predstavlja nesumnjivo osnovu za shvatanje koncepta održivog razvoja. Ekonomska održivost podrazumeva da vrednost ukupnog fonda ekonomskog kapitala mora biti očuvana. Dugoročno posmatrano, potrošnja ne sme prelaziti novostvorenu vrednost (dohodak) da bi se sačuvala osnova ukupnog ekonomskog kapitala. Ekonomski kapital ne čine samo proizvedena kapitalna dobra već i prirodni kapital (šume, energetski izvori, rudna bogatstva, voda, vazduh 
i dr.). U određenom stepenu oni su međusobno komplementarni i mogu se supstituisati. Sa brzim rastom proizvedenog kapitala bitno je promenjen odnos prema prirodnim resursima. Ograničeni prirodni resursi, danas postaju jedno od ključnih ograničenja održivog razvoja. Standardni ekonomski pristup ne uspeva u potpunosti da reflektuje neke veoma važne probleme u vrednovanju prirodnog kapitala (Andrade et al., 2016). 

Ekološko shvatanje održivosti tiče se pre svega očuvanja prirodnog kapitala, kao i očuvanja opšteg društvenog blagostanja. Prirodni kapital uključuje prirodne resurse (voda, zemlja, vazduh, energenti i sl.) i prirodne uslove (sposobnosti eko-sistema da apsorbuje i reciklira otpad) (Inogwabini, 2019; Filipović, 2011). Da bi razvoj bio shvaćen sa ekološkog aspekta, neophodno je poštovati ograničenja biofizičkog okruženja. Drugim rečima, ekološka održivost podrazumeva održivu ukupnu potrošnju u datim biofizičkim ograničenjima ukupnog ekosistema, uz korišćenje obnovljivih resursa po stopama koje ostaju u okvirima regenerativne sposobnosti izvora, odnosno uz održavanje količine otpada u okvirima asimilativne sposobnosti okruženja (Lavrinenko, 2019).

Koncept održivosti podrazumeva interakciju između privrede i prirodnog okruženja koja ne ugrožava funkcionalni integritet ekosistema. To implicira prirodno nasleđe koje se prenosi iz generacije u generaciju, koje se može menjati ali pri tome mora zadržati fleksibilnost za apsorbovanje poremećaja koje izazivaju ekonomske aktivnosti (Behzad et al., 2018; Inesa et al., 
2021).

UPRAVLJANJE OTPADOM

Sve intenzivniji rast urbane populacije, praćen ekspanzijom privrede i podizanjem životnog standarda stanovništva, ima za posledicu povećanje produkcije komunalnog otpada. To predstavlja izražen problem sa aspekta održivog razvoja i zaštite životne sredine. Na osnovu navedenih činjenica može se zaključiti da je upravljanje čvrstim otpadom od posebne važnosti za održivost urbanih sredina, kako bi se postigao maksimalni benefit za društvenu zajednicu i životnu sredinu (Pešović, 2022).

U prethodnom istorijski periodu, stopa rasta stanovništva je bila relativno mala tako da je životna sredina lako apsorbovala količinu proizvedenog otpada bez bilo kakvih oblika degradacije. Značajno povećanje količine otpada zabeleženo je u XIV veku, kada su ljudi počeli da se sele iz ruralnih područja u gradove kao rezultat industrijske revolucije (Wilson, 2007). Velika populacija ljudi u gradovima dovela je do porasta obima i raznovrsnosti otpada, neselektivnog bacanja smeća i otvoranja brojnih deponija. Neadekvatne prakse upravljanja otpadom dovele su do nekoliko epidemija sa visokim stopom smrtnosti. Shodno tome, tokom XIX veka gradski zvaničnici započeli su sa odlaganjem otpada na kontrolisan način kako bi zaštitili javno zdravlje u gradovima (Amasuomo, 2016). 

Na osnovu zakona o upravljanju otpadom (S. Glasnik RS, br. 36/2009, 88/2010, 14/2016, 95/2018 – dr.zakon i 35/2023), upravljanje otpadom vrši se na način kojim se obezbeđuje najmanji rizik po ugrožavanje života i zdravlja ljudi i životne sredine, kontrolom i merama smanjenja:
1) zagađenja voda, vazduha i zemljišta;
2) opasnosti po biljni i životinjski svet;
3) opasnosti od nastajanja udesa, eksplozija ili požara;
4) negativnih uticaja na predele i prirodna dobra posebnih vrednosti;
5) nivoa buke i neprijatnih mirisa

Vrste otpada u smislu ovog zakona su:
• komunalni otpad (kućni otpad)
• komercijalni otpad
• industrijski otpad 

Prema Direktivi EU o otpadu, kao i Zakonu o upravljanju otpadom, definicija otpada glasi: „Otpad je, svaki predmet ili materija koji vlasnik odloži, namerava da odloži ili je prinuđen da odloži, a koji je kategorisan prema utvrđenoj klasifikaciji otpada u Katalogu otpada”. Otpad se može definisati i kao odbačena materija, proizvod ili materijal koji se više ne koristi, 
nepotreban je i nije više upotrebljiv u svom prvobitnom obliku. Otpadom se smatra i svaki predmet i materija čije su sakupljanje, prevoz i zbrinjavanje neophodni u svrhu zaštite javnog interesa (Pešović, 2022). 

Svakodnevne navike i način života ljudi postali su odraz prekomerne potrošnje, što je dovelo do stvaranja značajnih količina otpada (Angeloska et al., 2023). Upravljanje svim vrstama otpada je veliki izazov današnjice i kao takav zahteva organizovan i koordinisan skup aktivnosti. Kada se govori o metodama upravljanja otpadom, u razvijenim zemljama, gde je moguće izdvojiti veća finansijska sredstva, najzastupljenije su inovativne metode kao što je insineracija. Sa druge strane, prihvatljiva rešenja u zemljama u razvoju predstavljaju sanitarne deponije. Popularnu metodu upravljanja otpadom predstavlja i reciklaža, međutim pomoću nje se ne mogu rešiti svi problemi (Vujić, Milovanović; 2012).

AKTUELNO STANJE U OBLASTI UPRAVLJANJA OTPADOM U SVETU

Većina ljudskih aktivnosti stvara otpad, tako da su tokom poslednjih decenija stopa i količina nastajanja otpada u stalnom porastu (Brunner, Rechberger; 2014). Pri tome se, uporedo sa porastom obima povećavala i raznovrsnost otpada (Vergara, Tchobanoglous; 2012). U svetu se trenutno, prema izveštaju Svetske banke, godišnje proizvede oko 2,01 milijarde tona čvrstog komunalnog otpada. Procenjuje se da se sa 33% navedene količine otpada upravlja na neadekvatan način, odnosno da se baca ili spaljuje na otvorenom prostoru. Glo-
balna analiza Svetske banke o upravljanju čvrstim otpadom do 2050. godine objedinjuje opsežne podatke na nacionalnom i urbanom nivou. Na osnovu njih očekuje se da će do 2050. godine svet proizvoditi 3,40 milijardi tona otpada godišnje, što je drastično povećanje sa današnjih 2,01 milijarde tona. I pored određenih poboljšanja i inovacija, upravljanje čvrstim otpadom na globalnom nivou, ostaje složeno pitanje za koje je potrebno hitno preduzeti određene mere. Podaci takođe ukazuju da je 1,6 milijardi tona ugljen-dioksida generisano upravljanjem čvrstim otpadom. To predstavlja oko 5% globalne emisije. Bez određenih poboljšanja u ovom sektoru, očekuje se da će se emisija ugljen dioksida povećati na 2,6 milijarde tona do 2050. godine (Kaza et al., 2018).

Današnji globalna situacija je prilično poražavajuća jer je većina proizvoda i ambalaže dizajnirana tako da se ne može reciklirati i uglavnom se koristi jednokratko i nakon toga odbacuje. Evropska unija je objavila da je u 2018. godini samo Evropa prikupila 29,1 milion tona plastičnog otpada, od čega je 32% reciklirano, dok je 7,2 miliona tona odloženo na deponije (Our 
planet is choking on plastic, UN environment programme; 2020). Analiza Ujedinjenih nacija o upravljanju otpadom, sprovedena 2015. godine, ukazuje da su upravljanje otpadom, reciklaža proizvoda i životna sredina faktori koji zabrinjavaju. Pored industrijske ambalaže, sektor koji stvara novi koncept otpadnih materijala, predstavlja elektronski otpad ili e-otpad. Ova vrsta otpada obuhvata širok izbor materijala kao otpadnog proizvoda, uključujući oko 30% keramike, 40% plastike i 30% metala. Procenjuje se da će do 2030. godine količina proizvedenog e-otpada premašiti 74 miliona tona, što bi za samo 10 godina predstavljalo porast od skoro 38% (Forti et al., 2020). Sektor koji je takođe postao zabrinjavajući u smislu štetnih otpadnih materija je zdravstvo. Osim patološkog otpada kao što su ljudska tkiva, organi ili tečnosti, medicinski potrošni materijali koji se ne mogu reciklirati su jedan od glavnih faktora u otpadnim materijalima (Ma Y. et al., 2020). 

Pored velikog broja dostupnih i razvijenih metoda za upravljanje otpadom, odlaganje otpada na deponije i dalje je najzastupljeniji vid tretmana otpada sa približno 350 miliona tona godišnje. Nakon toga slede termičke metode i reciklaža sa približnom sličnom zastupljenošću od oko 100 miliona tona godišnje. Divlje deponije, koje se javljaju uglavnom u državama sa niskim prihodima po glavi stanovnika, zauzimaju četvrto mesto sa približno 50 miliona tona godišnje. Zastupljenost određenih metoda prvenstveno zavisi od stepena ekonomske razvijenosti zemlje. Deponovanje otpada i termički tretman su najčešće zastupljene metode tretmana čvrstog komunalnog otpada u zemljama sa visokim prihodima. Većina zemalja sa niskim i srednjim prihodima odlažu svoj otpad na otvorenim deponijama, dok su ostali tretmani otpada relativno slabo zastupljeni (World Bank, 2012).

AKTUELNO STANJE U OBLASTI UPRAVLJANJA OTPADOM U REPUBLICI SRBIJI

Agencija za zaštitu životne sredine Republike Srbije, u svom izveštaju o stanju životne sredine za 2022. godinu, objavila je da stepen reciklaže komunalnog otpada iznosi 17,7%. Podatke o komunalnom otpadu dostavilo 104 javnih komunalnih preduzeća iz lokalnih zajednica.

U izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine navodi se da je do sada izgrađeno 12 sanitarnih deponija, pri čemu je deset regionalnih i dve lokalne. Najveći deo komunalnog otpada odlaže se na deponije, što ne predstavlja idealno rešenje. Procena Agencije za zaštitu životne sredine pokazuje da se u Republici Srbiji na godišnjem nivou reciklira 17,7 % produkovanog komunalnog otpada, pri čemu jedinice lokalne samouprave učestvuju svega sa 3% dok sve ostale reciklirane količine potiču iz neformalnog sektora. Stepen reciklaže komunalnog otpada je u direktnoj vezi sa organizacijom i aktivnostima koje uređuju javna komunalna preduzeća. Razlozi za nizak procenat reciklaže su nedostatak ljudskih, tehničkih i finansijskih kapaciteta, loša organizacija podataka, kao i nepostojanje mehanizama za sprovođenje zakonskih obaveza u ovoj oblasti.

Sanitarne deponije predstavljaju složene inženjerske objekte na kojima se otpad deponuje u skladu sa propisima i gde je omogućeno da se otpad razloži na biološke i hemijske interne materijale. Nesanitarne deponije su prostori na kojima se odlaže komunalni otpad odlukom organa gradova i opština. Ove vrste deponije, odnosno smetlišta, izdvojene su iz sistema 
upravljanja otpadom i zbog neadekvatnog odlaganja otpadom predstavljaju opasnost za životnu sredinu.

Podaci pokazuju da je u Republici Srbiji biorazgradiv otpad u najvećoj meri zastupljen u komunalnom otpadu. Tokom 2022. godine od ukupno proizvedenih 3 miliona tona komunalnog otpada oko 1,4 miliona tona predstavlja biorazgradiv otpad. Od te količine ponovo je upotrebljeno svega 1% otpada a sve ostalo je odloženo na deponije. 

Najveći proizvođači otpada predstavljaju termoenergetski objekti. Od ukupne količine proizvedenog otpada 77% odnosno 6,36 miliona tona predstavljaju pepeo, šljaka i prašina iz kotla. Nakon toga slede otpadni metali, papirna i kartonska ambalaža, iskop i zemlja nastali tokom građevinskih radova. Najviše zastupljene vrste opasnog otpada su staklo, plastika i drvo 
koje sadrže opasne supstance iz grupe koju čine građevinski otpadi i otpad od rušenja. Opasan otpad se pretežno odlaže na deponije za odlaganje industrijskog otpada (Agencija za zaštitu životne sredine, 2022).

ZNAČAJ JAVNE SVESTI ZA EFIKASNO UPRAVLJANJE OTPADOM

Brzina i obim urbanog razvoja u svetu premašili su sposobnost većine gradova da pruže zadovoljavajući nivo usluga svojim građanima, što je dovelo do velikih izazova za koncept održivog razvoja (Fobil et al., 2008; Ezeah et al., 2012; Almazán-Casali et al., 2019). U mnogim gradovima zemalja u razvoju upravljanje komunalnim čvrstim otpadom je zanemarena oblast, bez organizovanog sakupljanja i neadekvatne prakse upravljanja i recikliranja (Oteng-Ababio et al., 2017; Kanhai et al., 2019). Upravljanje čvrstim otpadom predstavlja kompleksni problem koji obuhvata političke, socioekonomske, institucionalne i ekološke aspekte. Nedostatak znanja o životnoj sredini, kako kod mlađe tako i starije populacije u zemljama u razvoju, doprinosi problemima u oblasti ekologije i upravljanja otpadom (Godwin, Kwadzo; 2024).

Rezultati istraživanja nedvosmisleno pokazuju da su elementi dobrog upravljanja, kao što je na primer učešće šire javnosti, neophodni za uspešno sprovođenje promena u upravljanju otpadom. Učesnici sprovedenog istraživanja izrazili su spremnost da podrže inicijative kao što su ozelenjavanja bivših deponija ukoliko se vidi da vlada investira u to područje, npr. kroz donošenje propisa i snižavanje nivoa korupcije (Miezah et al., 2015).

Generalno, održivi razvoj nije moguće ostvariti bez aktivne participacije i mobilizacije građana. Kako upravljanje otpadom predstavlja važan segment održivog razvoja, za širu podršku i efikasnu primenu neophodno je što veće učešće građana. Pri tome građani igraju značajnu ulogu kroz vlastiti izbor određene metode upravljanja otpadom u domaćinstvima, kao i akti-
van angažman unutar ekoloških organizacija civilnog sektora (Syed, 2004). Brojna iskustva iz sveta pokazuju da je veoma važno osigurati podršku javnosti i edukovanje građana o svim mogućnostima i koristima jednog tako kompleksnog i zahtevnog procesa. Za podizanje nivoa svesti kod stanovništva o prednostima efikasnog upravljanja otpadom neophodno je aktivno učešće različitih organizacija civilnog sektora, kao što su nevladine organizacije i udruženja za promociju i zaštitu životne sredine (Zhiyong et al., 2018; Justice et al., 2021; Szymańska, 2021). 

Promocija koncepta održivog razvoja i upravljanja otpadom posebno su važni na lokalnom nivou. Obrazovni nivo i informisanost stanovništva od presudnog su značaja za oživljavanje cirkularne ekonomije. U skladu sa tim Fakultet društvenih nauka sproveo je projekat „Cirkularna svest“ sa osnovnim ciljem da upozna omladinu grada Novog Sada po pitanju prevencije 
nastajanja otpada, savremenog upravljanja otpadom i najvažnije o reciklaži otpadom i njegovom ponovnom upotrebom. Ovo istraživanje ukazalo je na značaj efikasnog i efektivnog korišćenja resursa, kao i na činjenicu da sam otpad može biti resurs. Anketno istraživanje obuhvatilo je uzorak od 250 ispitanika čiji su rezultati predstavljeni u naučno istraživačkim radovima publikovanim u naučnim časopisima. Preporuke i smernice kao rezultat naučno istraživačkog rada biće usmerene na edukaciju o značaju upravljanja otpadom, naročito komunalnim i ambalažnim, promovisanje dobrih praksi i obrazaca poslovanja kada je reč o upravljanju otpadom.

ZAKLJUČAK

Održivi razvoj je danas postao široko prihvaćen koncept kao jedan od uslova opstanka i napretka čovečanstva. Orijentisan je ka kreiranju modela koji na kvalitetan način zadovoljava društveno-ekonomske potrebe i interese stanovništva, a istovremeno značajno smanjuje uticaje koji predstavljaju pretnju po životnu sredinu.

Pored napora da ublaže štetan uticaj klimatskih promena, vlade širom sveta ulažu znatan trud da reše još jedan aktuelan problem – upravljanje i odlaganje otpada. Vođene brzom urbanizacijom i rastom stanovništva, mnoge države stvaraju ogromnu količinu otpada. Zbog toga se mnoge ekonomije sveta kreću ka održivom razvoju prelaskom na model cirkularne ekonomije, što omogućava rešavanje planetarne krize zagađenja, klimatskih promena i gubitak biodiverziteta. Kako bi se postigao taj cilj, neophodno je da se razvije optimalni sistem tretmana i upravljanja otpadom, što zahteva značajna ulaganja i napore zainteresovanih strana. 

Dugoročni koncept održivog razvoja Republike Srbije podrazumeva stalni ekonomski rast koji osim ekonomske efikasnosti i tehnološkog napretka, obezbeđuje smanjenje siromaštva, dugoročno bolje korišćenje prirodnih resursa, sprečavanje zagađenja i očuvanje biodiverziteta. Jedan od prioritetnih problema u oblasti zaštite životne sredine i održivog razvoja u 
Republici Srbiji predstavlja neadekvatno upravljanje otpadom. Uočljivo je da sadašnjim zvaničnim sistemima upravljanja i odlaganja otpada nedostaje efikasan metod tretmana otpada u pravcu cirkularne ekonomije. Organizovano prikupljanje komunalnog otpada sprovodi se većinom u urbanim sredinama, dok se u ruralnim sredinama otpad uglavnom odlaže na divljim deponijama ili spaljuje na privatnim posedima. Upravljanje otpadom predstavljaja veoma važan segment održivog razvoja, čiju širu implementaciju nije moguće ostvariti bez aktivne participacije i mobilizacije građana i javnosti. Brojna svetska iskustva pokazuju da je veoma bitno na početku osigurati podršku javnosti, sprovesti programe informisanja i edukovanja građana i na taj način ih upoznati sa svim mogućim koristima i troškovima jednog tako kompleksnog i zahtevnog procesa.