Ne možemo dalje da živimo po starim merilima...Obrazovanje i nauka su dva stuba budućnosti... 
Treba znati gledati napred, suočiti se sa etičkim obavezama koje treba da preuzmemo pred budućim generacijama.
Federiko Major

Svako znanje je ništavno, ako nas neće učiniti boljim.
Ljubomir Nedić (1858-1902): „O Sokratovoj racionalističkoj etici”

O KRIZI UNIVERZITETSKOG OBRAZOANJA I NAUKE I ULOZI INTELEKTUALCA

Razvoj univerziteta i fakulteta, kao centara obrazovanja, nauke i kulture, teče kroz ukrštaj dvaju procesa razvoja i diferencijacije (specijalizacije, individualizacije) i univerzalizacije sistema saznanja (građenja sinteza, novih integrisanih, multidisciplinarnih i transdisciplinarnih studija) u univerzitetskim studijama. 

Intence Bolonjske reforme/procesa bile su da se pokrene proces globalizacije i funkcionalizacije obrazovanja na evropskom prostoru. Nažalost, u nas se ovaj proces ostvario kao strategija refeudalizacije, atomizacije naučnih sistema i disciplina na kurseve, umesto građenja sistema integrisanih studija i intenziviranja multidisciplinarne i transdisciplinarne saradnje; na fakultetima, univerzitetima, u procesima međuuniverzitetske naučne i međunarodne saradnje. Stoga je neophodno kritičko preispitivanje dosadašnje prakse i otklanjanje slabosti ne samo u tekućoj reformi već sistemskih konceptualnih programa/strategija u oblasti obrazovanja i nauke. Treba reafirmisati i modernizovati studijske programe – u pravcu stvaranja integrisanih studijskih programa i novih obrazovnih profila. Umesto refeudalizacije i podizanje novih tvrđava na Univerzitetu, potrebno je graditi nove mostove u sistemu permanentnog obrazovanja i razvoja nauke. To je preduslov naučnog i obrazovnog napretka i vaspitanja novih generacija.

Svojevremeno je Niče poručio: „Nema vesele nauke, služba nauci je surova služba Istini... Obrazovanje je najveći kapital i najbolja politika za budućnost.” Na izbor profesije utiču brojni faktori. Mi danas živimo u eri naraslih nejednakosti i blokiranih šansi za mnoge članove iz ešalona nove generacije. Kriza je mnoge i sa diplomama učinila prekobrojnim i marginalnim. Ne treba se povoditi za trenutno kurentnim profesijama (advokati, trgovci, menadžeri, marketinški stručnjaci što prodaju maglu u „društvu spektakla”... ). Filozofski fakulteti i fakulteti društvenih nauka su ozbiljne institucije društveno-humanističkih nauka u univerzitetskoj zajednici homo academicusa. Da bismo oblikovali društvo i civilizaciju održivog razvoja neophodna su nam znanja iz humanističkih nauka tj. kadrovi koji se obrazuju na filozofskim fakultetima (od filosofije, antropologije, sociologije, istorije, do kulturologije, psihologije i pedagogije, humanistike), ali i drugih društvenih nauka (ekonomije, ekologije, prava, politikologije, defendologije...) 

Iako su danas u „modi” žurnalistika, menadžment i marketing, ubeđen sam da će tranzicioni brodolom naše civilizacije sa brojnim njenim problemima izazvati pozornost za nova saznanja društveno-humanističkih nauka, te da će na tržištu rada porasti potreba/potražnja i za profesijom sociologa. Izvesno je da se bolesti naše civilizacije i problemi naše epohe i čovečanstva ne mogu više „odokativno” razumeti ni tumačiti iz ugla nauka „razmrvljenog rada”, profesionalnog idiotizma „specožderstva”, te da će potreba za sociolozima porasti u svetu i kod nas. „Sadašnja slika sveta traži globalnost. Humanistički koncept integralnog razvoja podrazumeva strogu primenu načela društvene pravednosti za sve stanovnike Zemlje...Čovek, kao pokretač i cilj, u isto vreme, treba da zauzme središnje mesto u razvoju.” (Major, 1991: 70-71) Afirmaciji takvog koncepta razvoja treba da služi, svojim profesionalizmom i etikom poziva, nova generacija sociologa. 

Bez obzira na upozorenje Pitera Bergera o kognitivnoj patologiji u savremenoj sociologiji i o njenom „bankrotu”, više verujem Pjeru Burdijeu i njegovom pledoajeu o sociologiji kao borilačkoj disciplini i sociologu kao ekspertu i angažovanom borcu: u spoznaji Istine i akteru društvenih promena da svet bude slobodniji i pravedniji. (Burdije, 2019) Takva nauka nikada ne može zastariti, ako se otvori prema izazovima savremenosti, njenim ključnim paradigmama, i izbegne pogubnim zamkama političke korektnosti, u borbi da svet bude bolji, a ljudi slobodni i srećni. U tome je etika poziva sociologa/deontologija naučne objektivnosti, društvene solidarnosti i humanizma. Na tim uzvišenim zadacima, sociologija i sociolozi imaju šansu da vaskrsnu kao stručnjaci u profesionalnoj podeli rada i kao intelektualci u savremenom društvu. Glavna empirijska slabost u realizaciji duha bolonjske reforme leži u tome – jer smo umesto globalizacije obrazovanja na delu dobili praksu razularenog partikularizma, parcijalizacije, tj. razbijanja naučnih sistema i refeudalizacije naučne svesti, u epohi kada nam je 
preko potrebna strategija „globalno misliti a lokalno delovati” (Mekluan). Nažalost, kao da je pobedila poperistička neopozitivistička logika, koja je prognala teorijsko i metodološko načelo dijalektičkog totaliteta u razvoju filozofskog i naučnog saznanja ali i u građenju stretegija ekološkog i socijalno održivog i humanog razvoja društva i čovečanstva. 

Neoliberalni metasocijalni fatalistički diskurs koji se planetarno širi, ponovo je svojim implikacijama, u praksi socijaldarvinistički podelio društva, posvađao nauke, obrazovanje i vaspitanje. Naša civilizacija je došla u sukob sa prirodom i čovekom. Ljudi su reducirani na puke objekte eksploatacije, postvarene resurse koji su u kandžama moći novih predatora. Džaba nam supertehnološki napredak kad je on praćen socijalnim subrazvojem, enormnim nejednakostima, deficitom solidarnosti i humanosti. To je siguran znak da putujemo ka civilizaciji, u kojoj će čovek postati zastareo, lutajući zombi, izgubiti i slobodu; ka novoj Orvelijani – „zlatnom dobu koje je pred nama”, u kojoj će doći do pomračenja uma (Lukač), na koje je upozorio Džordž Orvel: „Ako hoćeš sliku o budućnosti, zamisli jednu čizmu kako gazi ljudsko lice – večno!”

Glavni problemi nauke i univerziteta danas jesu ujedno i ključni problemi savremenog društva: potreba preispitivanja i radikalne izmene globalne strategije razvoja i upravljanja i redefinisanje uloge univerziteta kao kapitalnog resursa saznanja ali i razvoja njegove kritičke humanističko-emancipatorske misije. Univerziteti treba da budu prvi ešalon emancipatorske borbenosti i poslednja oaza kritičkog otpora uma i slobodarske autonomije društva. Bez takve misije oni su puke radionice za proizvodnju specoždera, ravnodušnih stručnjaka i korisnih sistemskih idiota. Tehnokratskih umova, koji su „kovači lažnog progresa”, potpora održavanja kapitalizma kao bezalternativnog sistema otuđene moći i daljeg porobljavanja čoveka. 

Zato nam je neophodna nova naučna strategija i obrazovna politika, u kojoj će na moderan i progresivan način biti definisani ciljevi i prioriteti, u čijem fokusu će biti: solidarni razvoj i pravo na obrazovanje za sve ljude i narode. Ono, što je Frederiko Major, bivši direktor Uneska, definisao kao program i akciju – Populorum Progressio – „solidan napredak svih ljudi 
i svakog čoveka”. (Major, 1991: 69). Bez toga, društvene nejednakosti će razoriti mogućnosti ostvarivanja društva ravnopravnih šansi u kome će „sloboda svakog pojedinca biti uslov slobode za sve” (Marks). 

Društveno-humanističke nauke danas nisu samo u velikoj defanzivi i povlačenju u svetu, već i u temeljnoj krizi. Uspon neoliberalizma, kao ideologije tržišnog fundamentalizma, metasocijalnog fatalističkog diskursa, u kome su razdvojeni i suprotstavljeni ekonomija i društvo, politika i društvo, a čovek redukovan na saistorijski objekat/resurs, doveo je do marginalizacije društveno-humanističkih nauka (do gašenja fondova, katedri, odeljenja, projekata vezanih za društveno-humanističke nauke na univerzitetima širom sveta). Nasuprot tome, imamo uspon tehničkih, informatičkih, prirodno-naučnih, medicinskih, ali i sistemskih pravnih nauka i nauka o menadžmentu i marketingu, apologetskog žurnalizma. Došlo je do potiskivanja filozofije, istorije sociologije i humanistike. Njih zamenjuju pragmatične primenjene nauke – iz oblasti poslovne ekonomije, programiranja, kibernetike, informatike, komunikologije, globologije, kao omnibus nauke koja „guta” sadržaje brojnih disciplina.

Na ovakav agresivni trend treba odgovoriti: ne povlačenjem u sebe i za tvaranjem u uske atare, već otvaranjem prema izazovima globalizacije obrazovanja i internacionalizaciji naučnih saznanja. Produktivni odgovor se mora tražiti proširenjem/globalizacijom predmeta nauka, redefinisanjem njihovog programskog okvira (integrisane paradigme), ali i novog predmetnog i pozivnog identiteta. Takve intence i smernice za reformu društveno-humanističkih nauka predlažu: Imanuel Volerstin, Edgar Moren, Žorž Ricer, Zigmunt Bauman, Frederiko Major. Mi cenimo i delimo njihove predloge i inicijative kada je u pitanju globalizacija savremene sociologije i potraga za alternativnom sociologijom, kao kritičkom humanističko-emancipatorskom naukom i borilačkom disciplinom. O tome sam pisao u više navrata i pišem kao o globalizaciji i tranziciji savremene sociologije, u ontološkom i gnoseološkom pogledu, u traganju za njenom deontologijom/pozivnim identitetom.1

Savremena kriza nije samo kriza društva, već i kriza nauke, morala/aksiologije i kosmologije/razvojno-civilizacijskog pogleda na svet. Ona se, stoga, ne može razumeti, tj. dijagnostifikovati rezultatima istraživanja iz ugla žablje perspektive, filozofije ćepenka, specožderstva, profesionalnog idiotizma. Niti se može lečiti palijativnim merama – usavršavanjem metodološke tehnologije i melemima/suplementima koji „leče” simptome, a ne žarišne sindrome bolesti. Otuda se danas namnožilo brojnih lažnih vračeva, skribomana, pseudometodologa i žongler analitičara i animatora, novih abonenata i aktera propagandista/agitpropa u svetu medijskog spektakla koji su Gogoljevo pozorišno „ružno” ogledalo društva. Oni su moderni inženjeri talasa „crne pedagogije” i „trovači” naših duša u društvu spektakla, dok je nauka, posebno društvene, instrumentalizovana za servis apologije moći, 
političke estetizacije, prostitucije javnosti. Njena uloga je redukovana na anesteziranje i potiskivanje javnosti, robotizovanje i simulakrum kroz novu igru slatkih ravnodušnih robota, igru botova i blogera u lažnoj i marketinški programiranoj industriji svesti, koja očarava, a ne osveštava i svet, tj. čovečanstvo uvodi u postmodernu relativnost, razaranje svesti i savesti i crnu rupu sveopšteg haosa, rasula i posrnuća. 

Zar nam tekuća pandemija kovida 19, pa izborni „medijski spektakli” u SAD i drugde, ne govore ne samo o temeljnoj krizi i zalasku liberalne predstavničke demokratije, već i krizi naše civilizacije, koja je postala supertehnološka, trovačka i trgovačka i koja je u službi apsolutizacije svetske moći kapitalizma. Umesto da procese globalizacije i tranzicije sveta prati razvoj morala, solidarnosti i humanizma, na delu su procesi subrazvoja, rasta socijalnih i regionalnih nejednakosti, obnova socijalnog pitanja u 21. veku; novi surovi oblici eksploatacije i destrukcije ljudskih prava, restrikcije radnih i socijalnih prava zaposlenih, rast broja siromašnih, novih oblika segregacije i marginalizacije. 

Svet je na Titaniku, nalazi se pred novim brodolomom civilizacije. Globalna fuga smrti, oličena u pandemiji kovida 19, poslednje je upozorenje čovečanstvu. Logika apsolutizacije kapitala i hiperpostvarene moći došli su u sukob sa logikom života i slobode čoveka. 

Vreme je za alarm! Da se upitamo, kao pesnik Džon Don „Za kim zvono zvoni?!”. Ali, kao da u ovom dobu spektakla, zvonara nema! Kasni novi Sokrat, pijan je od „koka-kole”, drema, dok Diogen, sa upaljenom svećom, traga na Agori za poslednjim čovekom! 

Živimo u svetu distopija, koje se, nažalost, ostvaruju. Pred našim očima sve je više „Životinjskih farmi”, aktera iz „Vrlog novog sveta”, industrije svesti, koja truje mladež, a njihovi vlasnici su miljenici vlasti – „poltronske mušice”/ulizice centara moći. 

Univerziteti školuju specoždere, visoke specijalističke umove, a političke i društvene nauke sistemsku inteligenciju, buduće agente stabi-lokratije. Uporedo sa restauracijom kapitalizma na delu su procesi stvaranja nekoliko frakcija buržoazije. I dok se marginalizuje radnička klasa, usled radikalnih promena od drugog ka trećem i četvrtom razvojno-civilizacijskom talasu, gornji sloj srednje klase se buržualizuje – otuda smo suočeni sa fenomenom intelektualne buržoazije, koja se kao epidemija širi socijalnim prostorom postajući potporanj vladajućeg poretka savremenog kapitalizma. 

Univerziteti danas pretežno školuju naučno-tehničku i sistemsku inteligenciju koja se vlada po principu političke korektnosti, dok je na delu oseka intelektualaca, koji žive za ideje i boraca za opšte dobro čoveka i čovečanstva. 

I kao što je, za razliku od Manhajma (koji piše o slobodnolebdećoj ulozi inteligencije), Benda, koji je između dva rata pisao o izdaji intelektualaca, danas se piše o kraju i smrti intelektualaca kao budilnika društva, moralne savesti čovečanstva. 

Ovakva pojava se može razumeti/objasniti: strukturnim razvojnim faktorima, ali i instrumentalizacijom uloge univerziteta i krizom kulture i politike u savremenosti. 

Svojevremeno su Habermas i Ričard Livingston pisali o našem dobu kao civilizaciji sredstava bez ciljeva. To je vreme instrumentalne racionalnosti. Snažne podređenosti (vidljivim i nevidljivim silama moći novih ideologija, i autocenzure) pragmatičnoj logici produktivizma, potrošnje i političke korektnosti. Snagom ovih „kandži” socio-kulturne determinacije oblikovana je danas uloga univerziteta i društveno-humanističkih nauka... Ovo je vreme kada su kapital i moć podredili znanje. U ovakvom kontekstu u usponu su slojevi i kategorije –specijalističkog uma, tehnomenadžerstva i sistemske inteligencije (funkcionalno korisnih idiota, a ljudski ravnodušnih), dok je nastala oseka kritičkog duha intelektualaca, opadanje i potiskivanje kritičkog mišljenja – proizvodnje novih ideja, vizija, alternativnih projekata. Marionetske elite i politička oligarhija hrane se, ekspertizama, iz centra globalne moći (MMF, Svetske banke, Svetske trgovinske organizacije, NATO, Svetske zdravstvene organizacije, koje su privatizovane...). Na delu je prepisivačko-kompilatorska škola u politici, a neokolonijalni duh sve više osvaja naše univerzitete, obrazovanje i nauku. 

Otuda se u društveno-humanističkim naukama u nas namnožilo premnogo „poluintelektualaca” (S. Jovanović), tj. pristalica ove pseudointeligencije, bez srca i duha, „kovača lažnog progresa”, koji ništa ne preispituju, već pomažu gradnji lažnog Vavilona, novog „vrlog sveta”, odlažući time da se društvo i čovečanstvo osvesti i suoči sa svojim pravim problemima i odgovornostima.

Intelektualci su danas nasušno potrebni savremenom društvu i čovečanstvu, kao kritički i duhovni budilnik, koji u ime uma, slobode i pravde alarmira – savest javnosti i mobiliše na otpor i borbu za odbranu moralnosti i humane vizije budućnosti, u traganju za izlazom iz krize i preteće apokalipse sa kojom se suočava naša civilizavija – to je kategorički imperativ intelektualnog poziva danas, zavetna je poruka Zagorke Golubović, te heroine kritičke misli u nas. 

Otuda poentiram: bez intelektualaca (kako je pisao Moris Merlo Ponti čiji identitet nije ograničen i obeležen profesijama, već senzibilitetom i akcionalnošću: da se bore za javno/opšte dobro), svet/čovečanstvo je osuđeno da živi u tami. Intelektualci, poput Prometeja, kradu vatru od bogova (otuđenih centara moći) da bi ljudima/čovečanstvu osvetljavali put slobode! Oni su ona Sokratova, Budina i Gandijeva svetiljka – kritičkog uma otpora, pobune i borbe za slobodu, humanizaciju društva i dostojanstven život čoveka. Bez njihove misije svet bi se okamenio u ravnodušnosti profesionalnih idiota, postvario/robotizovao, doživeo usud, pad u novo ropstvo. Njihov alarm („signalna svetla”, Burdije) zvone na uzbunu: da samo razvojem kritičkog uma i uspravnim hodom građanstvo može očuvati dušu čovečanstva u borbi da izno-va širi horizonte slobode, humanizma i napretka.

1 Videti o tome u autorovim studijama: Lj. Mitrović, Geokultura razvoja i savremena sociologija (2011), Univerzitet i društvene promene (2012), Uvod u studije globalizacije (2013), Sociološki ogledi – prilozi sociologiji savremenih društvenih promena (2013), Pod lupom sociologa (2015), Sociološke marginalije na savremene teme (2019).

O KRITIČKOJ MISIJI ČASOPISA KAO TEORIJSKIH ORGANA RAZVOJA GRAĐANSKE SAMOSVESTI

Srbija je danas suočena sa urgentnom potrebom kritičkog preispitivanja prakse i dometa ostvarenih u reformi pod imenom bolonjski proces i globalizacije obrazovanja, kao i dominantne strategije razvoja i upravljanja u kontekstu savremenih procesa evrointegracija i regionalizacije Balkana. Od sposobnosti da racionalno odgovori na ovaj izazov zavisiće njen napredak i otvaranje kapija budućnosti, njena realna liderska uloga u procesima ostvarivanja projekta „otvoreni Balkan” i reafirmacije suštine lozinke „Balkan, balkanskim narodima„ u savremenim uslovima borbe za održivi razvoj, mir i bezbednost u regionu, Evropi i svetu.

Odgovornost je Srpske akademije nauka, Univerziteta, kao zajednice homo academicusa, da angažovanjem svojih elitnih naučnih potencijala, pomognu razvijanju kako delotvorne stvaralačke kritike aktuelnih problema neoliberalne tranzicije, tj. strategije razvoja i upravljanja i sistema obrazvoanja, kao i stvaranju racionalnih pretpostavki za izgrađivanje modela razvoja i upravljanja kapitalnim resursima i formulisanja alternativnih novih projekata mogućih javnih politika u službi optimalnog razvoja Srbije u kontekstu savremenih procesa sistemske tranzicije i globalizacije sveta. Naravno, tempo i ritam ovih transformacija zavisiće ne samo od sposobnosti organizacije unutrašnjih nacionalnih aktera, već i geostrateških promena u širem okruženju, a pre svega u Evropi. Od spremnosti da Evroska unija i sama menja svoj model razvoja, da se odlučnije kritički rastaje od neoliberalnog anglosaksonskog modela razvoja i modernizacije i reafirmiše vrednosti socijaldemokratskog projekta društvenog razvoja, koji je njena identitetska duša, srce njenog napretka, integracije, humanizacije i emancipacije. 

Uz očuvanje nacionalnog kulturnog identiteta, Srbija se mora odlučnije otvoriti prema modernizacijskim projektima u tehnologiji, ekonomiji i sistemu upravljanja, ako želi da se brže razvija i izađe iz sadašnjeg stanja subrazvoja, zavisnog društva perifernog kapitalizma. Sadašnja strategija neoliberalnog razvoja, uz ključni oslonac na strane investicije, direktno je 
uvela u neokolonijalnu zavisnost od krupnog kapitala, stvarajući od nje satelitsku zemlju kompradora, tajkuna i oligarha. Visoka ekonomska zavisnost od stranog kapitala, ne samo da ugrožava njen ekonomski suverenitet, nego će je, pre ili kasnije, uvesti u širi kontekst zavisnosti u oblasti bezbednosti i ugroziti očuvanje njene neutralne spoljne politike. Stoga se, podvlačim, ta strategija i ekonomska politika razvoja mora najstudioznije preispitati, redefinisati i izmeniti. Novi model društveno-ekonomskog razvoja zemlje mora biti oslonjen prevashodno na domaće komparativne prednosti (prirodne resurse i domaću pamet) i na novu organizaciju rada i upravljanja koja treba da izrazi socijaldemokratski projekat jedinstva racionalne i humane organizacije, akcionarstva zaposlenih, participativne demokratije i profesionalni menadžment, uz najširu saradnju sa elitnim kadrovima sa naših naučnih instituta i univerziteta, kao i uz pomoć naše, nove kolonije srpske intelektualne dijaspore, čije znanje i druge potencijale, treba uključiti u lokalni, regionalni i nacionalni razvoj i preporod Srbije. 

Kriza i zalazak predstavničke partijske demokratije manifestuje se kroz brojne forme: od marginalizacije uloge parlamentarizma i fetišiziranje uloge izvršne vlasti, do instrumentalizacije sudske vlasti i medija, i ši-renja populizma i kulta stranačkih vođa, kao spasioca države i nacije. Na ovom fonu došlo je od ekspanzije fenomena otuđenja politike od građana i društva, privatizacije i kriminalizacije institucija države u funkciji klijentelističkih stranačkih interesa i moći oligarhijskih grupa politokratije. Kritička politikologija i sociologija moći treba da demistifikuju pravo lice i suštinu ovih procesa „kvarenja” vlasti i upozori na aksiomatske poruke: da apsolutna vlast apsolutno kvari, kao i da apsolutizacija svake strasti (pa i volje za nekontrolisanu moć), pre ili kasnije, vodi u ništavilo (A. Haksli). Naravno, posledice takve vladavine plaćaju narod i građani. Stoga, demokratska društva, izgrađuju institucionalne brane u svoj poredak protiv svakog vida privatizacije i samovolje, štiteći time građane, društvo, pa i samu pravnu državu, od svake vrste uzurpacije i zloupotrebe vlasti od oligarhijskih grupa. Jedan od efikasnih mehanizama te odbrane jeste i razvoj participativne direktne demokratije, sa snažnom lokalnim i regionalnom samoupravom, kao protivtežom svakom vidu centralizacije i birokratizacije. 

Formiranje novih fakulteta i univerziteta društvenih nauka u nas, kakvih uzornih danas ima na Zapadu i Istoku, na kojima bi se studirale, pored fundamentalnih društveno-humanističkih nauka, moderne nauke: globalogija, mondologija, ekologija, kulturologija, konfliktologija i kultura mira, komunikologija, futurologija, doprinelo bi ne samo unapređenju obrazo-
vanja, demokratizaciji društvenih nauka u nas i unapređenju naučne svesti, već i formiranju demokratske političke kulture za aktivnu participaciju građana u javnom životu savremenog društva. 

Afirmaciji takve obrazovne kulture i razvoju kritičke građanske svesti, u službi razvoja nauke i demokratskog preobražaja društva i emancipacije čoveka, mogu i treba da doprinesu novi časopisi. U njima bi se prezentovali rezultati istraživanja iz društveno-humanističkih nauka i kroz permanentnu teorijsku debatu problematizovala ključna pitanja razvoja savre-
menog srpskog i svetskog društva u tranziciji; problemi održivog razvoja i upravljanja, regionalizacije, dijaloga i konvergencije savremenih civilizacija i kulture mira i bezbednosti i opstanka u budućnosti čovečanstva. Ali i životno pitanje nove mlade generacije, njenog obrazovanja i vaspitanja, zapošljavanja, socijalne mobilnosti i aktivne participacije u izgrađivanju demokratskog društva i preuzimanje odgovornosti za sopstvenu budućnost i budućnost Srbije. 

Izazovan naziv novog časopisa – Društveni horizonti, kakav nedostaje u nas, pod uslovom da se uredništvo drži suštine platforme imena koje obavezuje. Jer, imena časopisa su poput podignute zastave i smerokaza – oni mobilišu istraživače i pisce, kao svoje saradnike, da u duhu odabrane sintagme naziva časopisa tragaju za istinom, kao dijagnozom problema, ali i formulisanju i alternativnih projekata njihovog razrešavanja. To je danas, tim pre značajno za zemlje u tranziciji, koje slede neoliberalni model kao strate-
giju razvoja bez socijalne odgovornosti. U kojima je, u ime fetiša tržišta i profita, potisnuto, porobljeno i izgubljeno društvo, ljudska društvena solidarnost i sloboda, kao univerzalne vrednosti i dragoceni pojmovi koji su prognani i koje treba iznova otkrivati i problematizovati, oljuditi i za koje se treba sa ponosom boriti.2

Živimo u postmoderno doba „švindleraja” i „kovača lažnog progresa”, dok se pod firmom „otvorenog društva” u praksi društvo iznova deli, dehumanizuje, a čovek porobljava. Stoga, treba iznova tragati za istinom o svetu u kome živimo, otkrivati moguće horizonte humanizacije društva i emancipacije čoveka; boriti se za njihovu budućnost. Otuda naziv novopokrenutog 
časopisa deluje mobilišuće i obavezujuće. Njegovo ime ne sme izneveriti nade čitatelja, jer društva koja su bez horizonta i alternative su porobljena, izgubljena, blokirana i mrtva društva. 

Najpoznatiji srpski pesnik druge polovine HH veka, Branko Miljković je pevao „Posle svega treba otkriti cvet nade / Budućnost je tu, samo je treba prepoznati i za nju se boriti / Mudrosti, naše zore kasno sviću! Treba vrati-ti veru u ideale emancipatorske borbe novih generacija koje dolaze. 

Da li će novi časopis probuditi nove nade, rasplamsati nove vatre optimizma i slobodarstva ili će biti nova maska u marketinškoj maskaradi i medijskom igrokazu stabilokratskog pozorišta? Vreme je najstroži presuditelj i pravičan. U vezi s tim, reče Hegel, da se istina otkriva na kraju puta, te da nema vesele nauke, a služba njojzi je surova služba (Niče). 

Da li će nas ova novopodignuta zastava voditi slobodi ili ništavilu, na rešetu vremena, nove generacije će reći svoje – šta je čije. 

Živimo u eri potrošačkog „društva spektakla” i instrumentalne racionalnosti i dominacije metasocijalne paradigme fatalističkog diskursa (koja je čoveka i društvo redukovala na puki objekt tehničke manipulacije). Stoga i pokretanje časopisa Društveni horizonti predstavlja progresivan čin, koji raduje. Upravo onako kako je Džordž Orvel poručio: „U društvu obmana svako otkriće istine deluje kao revolucija!”

 Naravno, časopis će uspeti u svojoj misiji samo ako doista bude fokusiran na istraživanje ključnih društvenih problema i razvojnih horizonata savremenosti i budućnosti koja je počela, jer će privlačiti pažnju novih mladih generacija u njihovim traganjima za putevima nade, napretka, humanizacije društva i emancipacije čoveka, umesto da služi novim kompradorima i elitama stabilokratije za legitimisanje njihovog poretka moći i status quoa. U suprotnom, ubrzo će uvenuti kao lep prolećni cvet. No, za sada, gledajmo napred sa optimizmom. 

Nadamo se da će novopokrenuti časopis opravdati srećno odabran naziv i svojim rezultatima, doprineti i razvoju naučne misli i kulture u nas u traganju za alternativnim putevima demokratskog razvoja društva Srbije i budućnosti čovečanstva.

2 Videti: Kuljić, 2018.

POGLED U BUDUĆNOST

U savremenosti se formiraju moćne proizvodne snage koje će odrediti budućnost čovečanstva. U najrazvijenijim zemljama sveta proleterijat zamenjuje kognitarijat kao nosilac novih proizvodnih snaga. U njima se, na osnovu stvaralaštva „krilatih pameću„, tj. nove meritokratske elite, formira umreženo „društvo znanja”, koje polaže osnove za nastanak nove civilizacije budućnosti – asocijacije slobodnih proizvođača. Sa njom će čovečanstvo, kao zajednica ravnopravnih građana i naroda, učiniti epohalni iskorak iz „carstva nužnosti” u „carstvo slobode”. O toj formacijskoj smeni, kao velikoj globalnoj strukturnoj i sistemskoj promeni, koja je deo Marksove vizije razvoja društva i čovečanstva, danas pišu brojni autori: od Toflera do Volerstina i Drakera i Toni Negrija. Ostvarenje ove postkapitalističke alternative, neće se dogoditi u isto vreme i na isti način na svim meridijanima naše planete, niti po pukom tehnološkom automatizmu, već će to biti delo pluralističkog mnoštva aktera (A. Negri) i realizovaće se u formi brojnih antikapitalističkih reformi i novih oblika nenasilnih socijalnih revolucija. 

Iskustvo od tri decenije tranzicije bez socijalne odgovornosti na Balkanu otkrilo nam je pravo lice kapitalizma periferije i disfunkcionalnost višepartijske demokratije koja se izvrgla u demokratiju bez naroda (Diverže). Na delu su procesi ekspanzije krize institucija predstavničke demokratije, otuđenja politike i partija od realnih interesa građana. Suočeni smo sa fenomenom zarobljene i privatizovane države i potisnutog civilnog društva. Stoga iznova treba otkriti društvo i odrobiti državu, istražiti nove horizonte društvenih borbi i redefinisati strategiju delovanja novih aktera za postkapitalističku alternativu. U vezi sa traganjem za alternativnim projektom transformacije društva američki sociolog Imanuel Volerstin piše: „Očajnički nam je potrebno da istražimo alternativne mogućnosti za ostvarenje istorijskog sistema koji bi bio stvarnije razborit, da zamenimo pomahnitao i umirući u kome živimo. Upravo tu sociologija može da odigra ulogu, ali samo sociologija koja odbija da razdvoji traganje za istinom od traganja za dobrotom.” (Volerstin, 2004: 91-92) Na ovom fonu borbe za delotvornu neposrednu demokratiju naroda/građana za građane i novi časopisi, kao organoni kritičke svesti i mobilizacije građanske javnosti, mogu odigrati progresivnu ulogu u demokratskom preobražaju društva. U izgrađivanju pravne i socijalne države, koja je pod kontrolom društva i u kojoj politika nije sudbina nad pojedincima i narodom, već instrument udruženih građana u racionalnom i demokratskom upravljanju održivim razvojem. 

Naravno, tempo, brzina, kvalitet i ishod tih razvojinh i emancipatorskih procesa, u savremenosti zavisiće od moralnog uloga i društvene borbenosti novih generacija da stvaraju i menjaju nov svet, na strategiji ekološki održivog razvoja, konvergencije različitih kultura i civilizacija, kulture mira, socijalističke humanizacije društvenih odnosa i emancipacije čoveka čovečanstva.

Budućnost će biti njihovo delo. Njeni akteri – stvaraoci su mladi, nova generacija proizvođača i kognitarijata ili kako Dragoljub Jovanović piše, u posthumno objavljenom delu Razmišljanje o moralu: „Ti budući su među nama, samo ih treba videti, primiti i zavoleti! Ako nisu bolji od nas, mladi nisu ni gori, sigurno su inteligentniji, lakše shvataju u letu tuđa iskustva, brže se prilagođavaju novinama. Ako im ne verujemo iz načelnih razloga, dobro je da ih hrabrimo propisujući im osobine koje želimo da steknu.” (Jovanović, 2021: 1057) Ovaj naš prvi doktor socioloških nauka i humanistike, sa diplomom sa Sorbone 1923. g. zavetno nam poručuje: „Naš Dositej nas uči da gledamo u svetlost budućnosti... Valja se malo i usuditi i početi misliti (onako) kako će ljudi za sto godina i posle nas misliti.” (Isto)

Upravo novopokrenuti časopis Društveni horizonti, u ovoj perspektivi pluralističkog antidogmatskog kritičkog mišljenja, ima šansu da se afirmiše kao angažovan teorijski organ novog mišljenja i nove generacije od čijeg stvaralaštva zavisi budućnost Srbije. On će u tome uspeti samo ako kreativno odgovara na izazove savremenosti, okrenut horizontima budućnosti. Onako kako je Borislav Pekić poručio „Zašto treba gledati napred, a ne nazad”. Jer, oni koji će dati pravi sud/ocenu o našem delu, su deca i građani budućnosti.

 Poželimo mu dug i uspešan let na tom izazovnom putu: otkrivanja novih perspektiva za nove generacije, porukom Viktora Igoa, da nema ničeg jačeg od ideje čije je vreme nastupilo. Umesto medijskog spinovanja i stabilokratskih manipulacija, otkrivajmo nove društvene horizonte razvoja. Jer se, u suprotnom, nove generacije neće zadovoljiti dugim maršom kroz institucije (R. Debre). Ko ne sluša pesmu, slušaće oluju!