Leadership tendencies are represented in almost all party systems and this factor shapes not only the internal party dynamics, but also its influence on the broader political or party system.

This paper deals with the analysis of leadership and its influence on the party structure, as well as the mechanism by which it would be limited. The impact of the personalization of politics is discussed, where each individual is the central figure of political action, where voters vote for their candidate and where each candidate has legitimacy based on the result within his constituency. By reducing the electoral system in the form of personal voting, a political and representative connection between citizens-voters and candidates - elected representatives would be established. Personal voting would reduce the power of party leaders, as voters would determine who will occupy parliamentary seats, and this the party leader's dominance over personnel policy would be limited.

Uvod

Najosnovniji hipotetički stav u ovoj analizi jesu liderske tendencije u političkim partijama i kako ih ograničiti. Težnja ka liderstvu iliti vođstvu u društvenim organizacijama stara je koliko i samo društvo. “Vođstvo se zasniva na ljudskoj potrebi da se stigne do cilja na što sigurniji, brži i lakši način, što tuđa pomoć često omogućava, ponekad čak i odlučujućoj meri” (Simeunović, 2022). Potreba za vođstvom se održala od davnina do današnjih dana, pa tako i u savremenim organizacijama kakve su današnje partije ili udruženja bilo koje vrste. Organizacija bira subjekta oko kojeg se članstvo okuplja i deo svoje moći ustupa njemu kako bi uspešno koordinirao čitavom organizacionom strukturom. Međutim, Mihels tvrdi da: “Početak stvaranja profesionalnog vođstva znači početak kraja demokratije” (Michels, 1990). Demokratije i institucije koje baštine demokratičnost nastoje da u potpunosti iskorene vođstvo i težnju ka vođstvu, pa su institucionalno ograničile moć partijskih prvaka. Samim tim, percepcija lidera u organizacijama, a posebno u političkim organizacijama kakve su upravo partije, jeste pre svega emocionalnog karaktera u odnosu na institucionalno određenje takve figure. Takvo poimanje lidera doprinosi jačanju njegove pozicije u partiji u odnosu na institucionalna ovlašćenja koja su određena Statutom. Stabilizacija partijskih sistema u novim demokratijama ne mora trajati dugo i na nju utiče niz faktora, kako institucionalnih tako i ponašajnih. Među važnijim institucionalnim elementima je način na koji je organizovan izborni sistem, jer on oblikuje ponašanje političkih elita i može doprineti većoj ili manjoj koncentraciji moći u partija (Fink-Hafner, 2024).

Naime, partije su metode odlučivanja definisale svojim Statutima i drugim aktima koji su u većini slučajeva demokratskog karaktera sa stranačkom Skupšinom i donošenjem odluka večinom glasova¹¹. Na drugoj strani, pojedine partije su ustrojene tako da sva moć partijske organizacije leži u rukama vođe i malog kruga njemu najbližih saradnika. Međutim, praksa nam pokazuje da su statutarne odredbe, barem kada je uloga predsednika iliti vođe u pitanju, puka formalnost. Bez obzira na staturanu formu, u Srbiji dominira liderstvo u političkim partijama¹². Ukoliko pogledamo partijski sistem Srbije od uvođenja višestranačja, pa do danas videćemo da partijskim organizacijama dominiraju vođe koje celokupnu partijsku moć akumuliraju u svojim i rukama sebi odanih saradnika, a to ukazuje da je unutarpartijski život nedemokratski konstruisan. Samim tim, istraživačko pitanje ove analize jeste, na koji način se partijski sistemi mogu odupreti liderskim tendencijama i isticanju lidera kao nosioca stranačke politike i stranačkog života? Kako uspostaviti mehanizam koji bi efikasno doprineo u preraspodeli odgovornosti i uticaja na stranačku politiku? Partijski sistem u Srbiji nakon uspostavljanja višestranačja počiva na partijama sa jakim i dominantnim liderima. Šefovi stranaka imaju ogromnu moć i uticaj na kadrovsku politiku iako je Statutom njihova moć bila ograničena (Pavlović, 2007). Dosadašnja praksa, barem kada je Srbija u pitanju jasno nam pokazuje da statuti nisu dovoljan ograničavajući faktor moći šefova stranaka i da su puka formalnost u životu jedne partije. Jedan od odgovora na ovu problematiku može se potražiti u samom izbornom sistemu kao ograničavajućem mehanizmu za liderske tendencije. Naime, proporcionalni izborni sistem koji je aktuelan u Republici Srbiji faktički od uvođenja višestranačja¹³, omogućio je šefovima stranaka da kadrovsku politiku sprovode tako da najviše stranačke moći akumuliraju u svom kabinetu. Naime, proporcionalni izborni sistem u Republici Srbiji omogućava rukovodstvu partije da nakon izbora samostalno izabere narodne predstavnike, što je često vodilo u zloupotrebu volje naroda. Na drugoj strani, personalno glasanje redukovalo bi moć stranačkih šefova, time što bi glasači određivali ko će zauzeti poslanička mesta, pa bi samim tim dominacija šefa stranke nad kadrovskom politikom bila ograničena. Redukovanje izbornog sistema nesumnjivo bi doprinelo demokratizaciji stranačkog života i u potpunosti ograničilo dominaciju šefova stranaka.

Predloge takve vrste u Srbiji su sada već davne 2012. iznosili razni akteri, međutim taj nacrt personalno proporcionalnog sistema nije ugledao svetlo dana. Naime, predlog se sastojao u tome da mandate umesto kao do sada deli stranka na poslanička mesta budu postavljeni oni kandidati kojima su glasači dali najviše poveranja. Samim tim, stranački šefovi bi izgubili mogućnost kadriranja i postavljanja stranačkih kadrova po ličnom nahođenju i u ličnom interesu, već bi to bila volja glasača. Takav sistem bi nesumnjivo smanjio moć predsednika stranke i doveo do jačanja uticaja članstva, pa bi i moć odlučivanja tekla od najniže lestvice ka samom vrhu. Izgubio bi se antidemokratski element unutar partija i participacija šireg članstva u stranci bi bila evidentno veća. Međutim, na predlog su usledile burne reakcije raznih stranaka i njihovih šefova, pa tako do današnjih dana nema promena u izbornom sistemu (RTS, 2012). Takvi stavovi nam jasno govore da partije iako važe za stubove demokratije u biti svog unutrašnjeg delovanja jesu nedemokratske institucije.

Dakle, teorijski posmatrano upravljanje životom jedne stranke/partije definisano je njenim Statutom. Stranački organi poput Skupštine , Izvršnog odbora, Glavnog odbra, Predsedništva i Predsednika partije jesu činioci koji treba da zajednički i konstruktivno donose odluke o funkcionisanju takve organizacije. Međutim, na primeru Republike Srbije često se postavlja pitanje ko zaista upravlja strankom i njenom strukturom¹⁴. Tu je važno razmotriti i pitanje personalizacije partije i partijske politike. Naime “personalizacija politike iskazuje se u dvostrukom smislu. Sa jedne strane, postoji stalna težnja partijskih lidera da se u potpunosti identifikuju sa partijom (Partija to sam ja!), a sa druge strane, prisutna je težnja građana, da prepoznaju partiju najpre u liku njenog predsednika, ali i da u njemu vide otelotvorenje kompletnog partijskog programa” (Orlović, 2008). Personalnim glasanjem takav efekat bi se izgubio. Naime, identifikacije ličnosti sa partijom bi se razložilo na mnoštvo članova i kandidata, što bi prouzrokovalo da šef partije nije više inokosan organ u kojem svi vide oličenje partije i partijske politike.

Kao što je navedeno, od uvođenja višestranačja u Srbiji imamo primere liderskih partija u kojima je lider ta figura koja u potpunosti koordinira stranačkim životom i određuje smer kretanja stranačke politike. Počevši od Slobodana Miloševića i Socijalističke partije Srbije gde je Milošević kao predsednik, odnosno vođa stranke samostalno određivao partijsku strukturu, pa sve do aktuelnih partijskih lidera i njihovih stranaka¹⁵. “Lideri dominiraju u vođenju kadrovske politike. Oni su prigrabili za sebe ovlašćenja, da imenuju do trećine članova glavnog odbora i imaju direktan uticaj na poslanički sastav” (Orlović, 2008). Sve veći trend liderskih tendencija u političkim partjama naveo je mnoge evropske istraživače o strankama da sugerišu kako autoritet unutar stranke teče od vrha naniže, sa liderima koji predstavljaju stranku u javnosti (Hague i Harrop, 2014). Za tako nešto možemo okriviti i same partije koje nisu uspele da se odupru uticaju lidera. Naime, partijske vođe su postepeno stvarale krug uzajamne koristi sa pojedinim članovima viših stranačkih organa i na taj način sebi obezbeđivale čvršću podršku sa kojom su kasnije mogli da utiču na promenu i uspostavljanje dodatnih ovlašćenja kojih imaju unutar svojih partija¹⁶. Moć partijskih vođa rađa se upravo iz straha da budu uklonjeni sa svojih pozicija. Naime, vođe stranaka su po prirodi stvari podložni promeni, odnosno nezadovoljno članstvo može inicirati smenu lidera i izglasati nepoverenje. Činjenicom da nisu imuni na smene i stvaranje raznih opozicionih frakcija unutar stranke, lideri nastoje da Glavne odbore, kao i većinu članova stranačkih Skupština popune kadrovima koji je njima blizak i veran, koji takođe neće stvarati smetnje pri donošenju odluka kada je stranački život u pitanju. Uspostavljanjem takve kadrovske strukture unutar partija, lideri narušavaju demokratičnost unutarpartijskog života i istovremeno kreiraju imaginarnu demokratičnost svoje partijske organizacije.

Demokratija i stranačka organizacija

Analizirajući unutarpartijski život u Republici Srbiji videćemo da se demokratija nesumnjivo suočava sa opasnošću da bude potpuno potištena iz većine stranaka. Partije se u Srbiji predstavljaju kao ključni činioci izgradnje pravne države i zastupnici demokratskih principa, ali unutarpartijski život po svemu sudeći može funkcionisati bez demokratije. “Iako spolja grade imidž demokratskih organizacija, političke partije su u svojoj unutrašnjoj strukturi nedemokratske”(Orlović, 2008). Lideri su unutar svojih organizacija stvorili imaginarnu demokratsku kreaciju gde se upravo lider stranke oslanja na nekolicinu saradnika pomoću kojih uspeva da partijsku organizaciju vodi apsolutistički i samim tim izopšti šire članstvo iz procesa odlučivanja, što svakako stvara nedemokratsku atmosferu u stranačkom životu. Na taj način, predsednik stranke i uži krug rukovodstva biračima lako plasira poruke koje su često manipulativnog karaktera i birača dovodi u zabunu.”Takav pojedinac je izložen riziku i stvarnim učincima manipulacije” (Radojković i Miletić, 2008). Samim tim, birač ne može donositi racionalne i objektivne odluke i zaključke. “Ljudi formiraju svoje mišljenje u odnosu na “ćinjenice” koje su im plasirane i dostupne” (Obradović, 2022). Takođe, pomenuti izborni sistem oličen u metodu proporcionalnosti, donekle je omogućio stranačkim šefovima da prekrajaju izbornu volju glasača i na ključna mesta, a pre svega poslanička postavljaju sebi odan kadar koji svojim delanjem doprinosi jačanju pozicije lidera i da svoj rad podrede njegovim interesima. Na taj način se i stvara hijerarhijska struktura gde odlučivanje ide od vrha ka dnu, a u biti demokratije je da odlučivanje ide od najširih slojeva bilo koje organizacije. “Učešće u parijskim poslovima oblikuje se stupnjevito. Najširu osnovu čine birači, zatim sledi partijsko članstvo, iza njih dolaze posetioci glavnih skupština, pa grupa funkcionera – i na kraju članovi predsedništva. Svaka organizacija je hijerarhija, a svaka hijerarhija podrazumeva odnos nadređenosti i podređenosti” (Orlović, 2008). Dakle, postavlja se pitanje, da li uopšte ima demokratije u partijama, ali i to da li ona pogoduje partijskom rukovodstvu? U suštini, ne možemo reći da je demokratija u potpunosti potištena iz partijskog života, barem formalno je susrećemo u partijskim Statutima, ali de facto u partijama dominira antidemokratski karakter i to najjasnije vidimo po njihovom delovanju u partijskom sistemu.

Naime, partiju sačinjava niz organizacionih jedinica koje počinju od mesnih i lokalnih odbora, preko Glavnog i Izvršnog nivoa, pa sve do Predsedništva i predsednika partije. Statutom je određeno da su unutrašnji odnosi partija demokratski uređeni u vidu učestvovanja članstva u utvrđivanju stranačke strategije, taktike i izboru organa partija. Međutim, evidentno je da se iz mnogobrojnih razloga, a među kojima su efikasnost i stranačka disciplina, moć odlučivanja svodi na minimalan broj stranačkog rukovodstva, a često i na samog lidera (Stojiljković, 2014). Iz tog razloga lideri partija u Srbiji privilegiju odlučivanja o bitnim stavkama kao što je i izbor predsednika partije, poveravaju posebno selektovanim i poverljivim ljudima sa kojima su uzajamno povezani interesnim zonama. Tako ćemo primetiti da u Republici Srbiji pojedini predsednici partija na toj funkciji provode i po više decenija, a uz njih je uvek isti krug funkcionera¹⁷. Čak i stranke sa izrazito progresivnim i društveno liberalnim stavovima, unutar svojih partija baštine liderstvo i personalizaciju stranke¹⁸. “U gotovo svim partijama prisutne su liderske tendencije i težnja šefa stranke da u svojim rukama akumulira što više ovlašćenja u donošenju ključnih političkih i kadrovskih odluka, kao i da akumulira i distribuira partijsku moć”(Orlović, 2008). Treba uzeti u obzir da takvom stanju doprinosi i sam izborni sistem koji može biti takav da šefu stranke ostavlja mogućnost da prekraja politiku i postavlja funkcionera po svom interesu. Robert Michels u svojoj kljizi Poltical parties tvrdi da čak i organizacijama sa demokratskim pretenzijama na kraju dominira vladajuća klika lidera i zvaničnika koji je podržavaju. “Ko kaže organizacija, kaže i tendencija ka oligarhiiji. Suština organizacije je duboko aristokratska. Mašina organizacije izaziva ozbiljne promene u organizovanoj masi stvarajući čvrstu strukturu. Odnos vođe prema gomili pretvara u njegovu suprotnost. Organizacija odlučno deli svaku stranku na vodeću manjinu i vođenu većinu” (Michels,1990). Takvi unutrašnji odnosi narušavaju demokratsku koncepciju partijske organizacije i vode ka pukom sledovanju vođe, odnosno šefa stranke u njegovim namerama i odlukama.

Uticaj lidera na partijsku organizaciju

Uticaj vođe na partijsku organizaciju najbolje možemo uočiti posmatrajući proces donošenja odluka u partiji. “Lideri vrše najveći deo komunikacije sa javnošću, vode kadrovsku politiku, tumače program i statut partije, vrše redistribuciju moći, vrše pregovore sa koalicionim partnerima i najčešće drže kanale finansiranja partije u svojim rukama. Osim toga, naše partije pokazuju oligarhijske tendencije: lideri su osnovali partije, transformisali su ih, otcepili i okupili oko sebe krug istomišljenika”(Orlović, 2008). Statutom je određeno na koji način stranka funkcioniše, a mahom su svi Statuti stranaka sa prostora Srbije demokratskog karaktera. Međutim, ukoliko pogledamo hronološki, od uvođenja višestranačja u Srbiji, videćemo da su prvi Statuti počevši od 1990. godine imali izrazitu demokratsku notu, a vremenom su tu demokratičnost gušili izmenom Statuta i uvođenjem znatno većih ovlašćenja liderima nego što su prvobitno imali¹⁹. Sve te promene uticale su na uspostavljanje nedemokratskih normi unutar partija. Ukoliko govorimo o demokratičnosti partijskih sistema, posebno moramo obratiti pažnju na unutarpartijske izbore. “Na sadržaj i demokratičnost unutarpartijskih izbora utiče i način glasanja. Ako nema odredbi o tajnom glasanju, izbori više liče na imenovanje. Bitno je postojanje odrednica koje ograničavaju broj mandata za koje rukovodioci mogu biti izabrani” (Orlović,2002). Takođe, demokratičnost stranačke organizacije se ogleda u što širem uključivanju raznih nivoa partijskog članstva u proces odlučivanja, a to podrazumeva da predlozi polaze od dna organizacione piramide. Međutim, “globalno posmatrano, process donošenja ključnih odluka počinje tako što, na osnovu osnovnih stranačkih opredeljenja i raspoloživih analiza, predlog formulišu lider i njegovo najbliže (ne)formalno okruženje – potpredsednici, savetnici, ključni finansijeri, odnosno ministri i šefovi poslaničkih grupa. Predlog operacionalizuje i nakon usvajanja i legitimisanja od strane partijske legislative (Glavni odbor stranke), realizuje uži političko-izvršni organ stranke. Naknadno, sve ključne odluke i izbore verifikuje centralni organ stranke (Kongres, Skupština)” (Stojiljković, 2008). Mihels navodi da su partijski lideri članovima ostavili samo dužnost prihvatanja odluka koje je oligarhijsko jezgro već donelo. Takav model donošenja partijskih odluka od vrha ka nižim lestvicama čini partijsku organizaciju oligarhijskom i potvrđuje Mihelsov gvozdeni zakon oligarhije. Dakle, kao što je već navedeno, izborni sistem je doprineo postojanju liderskih i oligarhijskih tendencija u jednoj organizaciji kakva je politička partija. Redukovanjem izbornog sistema u vidu personalnog glasanja uspostavila bi se politička i reprezentativna veza građana-birača i kandidata-izabranih predstavnika, jer birači unapred znaju ime i prezime kandidata za koje glasaju i koji ih potom predstavljaju. Samim tim, uspostavila bi se i kontrola stranačkog rukovodstva jer bi ovakav izborni sistem omogućio uključivanje šireg članstva u proces donošenja važnih kadrovskih i strateških odluka unutar partije. Šef stranke bi postao samo reprezent partije i “prvi među jednakima”. Legitimitet izabranih kandidata ne bi više počivao na osnovu odluke šefa stranke da li će se naći na poslaničkoj klupi ili nekoj drugoj fotelji, već od narodne volje i njegovih ličnih kvaliteta prepoznatih od strane onih koji biraju. Uvođenje personalnog proporcionalnog sistema na svim nivoima vlasti doprinela bi i većoj uzajamnoj vezi između građana i onih koji se biraju.

Jedna od bitnih karakteristika političkih partija u Srbiji jeste da su gotovo sve liderske u svom funkcionisanju. U liderskim partijama predsednik ili vođa ima centralnu ulogu i partija se identifikuje sa njim. Vođe nastoje da sebi dodele mnoga ovlašćenja u odlučivanju i vođenju partije, ali i države ukoliko ta partija vrši vlast. Na ključna funkcionerska mesta, postavljaju se ličnosti koje su sklone manipulaciji i obavljanju vođinih naredjenja, a koja su često u suprotnosti sa stavovima nižih članova partije²⁰. “U odlukama partije učestvuje samo manjina, katkad neprimetna manjina. Najvažniji zaključci koji se donose u ime najizrazitije demokratske partije, često potiču od šake članova” (Mihels,1990). Treba istaći da stranački funkcioneri u žargonu predsednika nazivaju „šefom“, što svakako uzdiže i odvaja njegovu ličnost od ostalih. U Srbiji, lideri imaju velika ovlašćenja, jedno od ovlašćenja je postavljanje partijskih funkcionera koji im reizborom obezbeđuju opstanak na poziciji. Moć partijskog lidera se prenosi i na izvršnu granu vlasti ukoliko je ta stranka nosilac vlasti. Tako smo imali priliku da predsednik Vlade Republike Srbije u jednom televizijskom prenosu predsednika Republike Srbije i partijskog lidera nazove “šefe”. Tako nešto ne bi bilo čudno da je Ana Brnabić u tom momentu samo stranački funkcioner koji se obraća predsedniku svoje stranke, međutim u tom trenutku ona je Predsednik Vlade Republike Srbije i tim gestom se grubo krši institucionalni okvir. Ukoliko pogledamo Ustav Republike Srbije član 111. i član 125, jasno je da predsednik države nema ingerencije nad Vladom, a samim tim Ustavne odredbe ne definišu predsednika Republike kao nadređenu instituciju nad Predsednikom Vlade i ministrima.

Naravno, ličnosti koje vođa postavi kao partijske funkcionere, postaju mehanizam koji služi za održavanje liderske pozicije. U takvoj piramidalnoj formaciji stranačka moć se zadržava na samom vrhu partijske organizacije i strogo se čuva od nižih članova. Međutim, “vrh partijske piramide moći ne čini samo, pa ni prevashodno, oficijelno partijsko rukovodstvo već faktički, manje-više neformalni skupovi i koterije moći u koje spadaju i partijske sive eminencije, finansijeri, savetnici, odnosno neformalni krug oko šefa stranke” (Stojiljković, 2008). Članstvo u partijama retko kad iznosi svoje mišljenje. Čak i kada imaju svoje stavove, postalo je pravilo da uvek podržavaju odluke vrha partije, što će reći, vođe. “Ponekad vođe i ne slute ili nisu svesne sopstvenog uticaja na mase, pa se dešava da prilikom prelaska nekog vođe iz jedne u drugu partiju, dođe i do jakog osipanja ili odlaska članstva. Raskoli u partijama uvek su delo vođa” (Orlović,2008). Tu je jasno da članovi partije nisu ideološki ili programski vezani za partiju, već isključivo za ličnost lidera. Primer za takvu vrstu odnosa jeste napuštanje Srpske radikalne stranke od strane Tomislava Nikolića i formiranje Srpske napredne stranke. Ovaj primer je bitan i zbog sledeće stvari, a to je sukob sa liderom, koji se završava ili smenom lidera ili napuštanjem stranke od strane partijske opozicije koja se usprotivila lideru. Takođe u velikim partijama popularne su tzv “čistke”, pa tako partije imaju svoje komisije koje odlučuju da li je neko podoban za dalje članstvo. Primera radi, Socijalistička partija Srbije ima Statutarnu komisiju²¹ koja je zadužena za čistke među članovima. Primer Socijalističke partije Srbije je veoma pogodan za ovu analizu. Još iz vremena Slobodana Miloševića, u ovoj partiji su se redovno vršila čišćenja medju partijskim članstvom, funkcioneri su brže smenjivani nego što su postavljani na partijske pozicije. Ovim čistakama stekao se utisak da su svi zamenljivi sem vođe. “Česte čistke u vrhovima služe disciplinovanju partija. Izbornu procedure zamenjuje kooptiranje i nepotizam. Sudbina vođinog okruženja je povezana i isprepletana sa njegovom sudbinom”(Orlović, 2002). Veoma bitna činjenica je i to da, promenom vođinog okruženja, onemogućeno je da mu se iko približi. Vođa oko sebe ima veoma mali krug ljudi preko kojih koordiniše radom partije, niži članovi ne mogu prići lideru i iznositi svoje mišljenje, te zbog toga lider gubi osećaj realnog stanja u njegovoj partiji. Takođe, “potreba mase da bude vođena i njena nesposobnost da prima inicijativu drugačije nego izvan i odozgo, nameću, međutim, vođi velki teret” (Mihels, 1990). Vođa u svojim rukama ima svu moć, od njega se očekuje da u kriznim situacijama svu odgovornost preuzme na sebe, a to se posebno očekuje ukoliko na izborima partija osvoji nezadovoljavajući rezultat. Koliko su lideri zaslužni za izborni uspeh, tako su i jedini odgovorni kada stranka doživi izborni krah. Personalizacija stranaka u vidi percepcije predsednika kao inokosnog organa dovodi do toga da je vođa glavni, ali i odgovorni subjekt stranačkog života. Dolazi se do zaključka da velika moć lidera, nosi i veliku odgovornost, glavni i odgovorni za čitav partijski život jeste lider, što mu predstavlja veliki teret kako ističe Mihels.

Mihels kaže da masa nije naučena da funkcioniše bez jake ličnosti koja upravlja čitavom organizacijom i koja na sebe preuzima svaku odgovornost. Podanički mentalitet ljudi stvara lidera. U slučaju Srbije takav mentalitet građana, upravo održava autoritarni tip uprave već nekoliko decenija. Dokle god partije budu liderske i politika stranke personalizovana, neće postojati istinska demokratija unutar partijskog života. Podelom Srbije na izborne jedinice u kojima bi se birao po jedan poslanik metodom personalno proporcionalnog izbora, smanjila bi se moć šefova partija nad poslanicima, dok bi stranačka struktura znatno ojačala. Možda je čist proporcionalni sistem, kako se često kaže čuvar partijske države, odnosno višestranačja, ali je isto tako pogodan za održavanje liderstva I zloupotrebu od strane šefova partija. Takođe, ovakvim izbornim sistemom poslanik zavisi od lidera, a narod ne zna ko ga reprezentuje, jer često lideri postavljaju kadrove po svojoj, a ne narodnoj volji. Uzimajući u obzir sve navedene činjenice, jasno je da je Srbiji zarad stabilne demokratije neophodna promena izbornog sistema i konsolidacija partijskog sistema Srbije.